Српска митологија

РУСАЛКЕ, ЦРВЕНОКОСЕ КРАСАВИЦЕ ИЗ РЕЧНИХ ДУБИНА, И ЊИХОВЕ ФАТАЛНЕ ЉУБАВИ
Зачарани недељом радости
Неки кажу да су митови „сећање расе”, са оне стране непрозирне завесе која претходи историји. Опис великих догађаја старијих од времена. Животопис онога који је пао као Човек, а пробудио се као човечанство. За друге су то само измишљене приче, маштарије „свезнајућег приповедача”, „предања која испреда пук”. Како год, раскошност митских приповести, баш као и бајки, поуздан је показатељ богатства и дубине неке културе. А српска и ту има шта да покаже, што ћемо видети и у малом серијалу који управо започињемо

Пише: Миленко Бодирогић
Илустрације: мр Милош Вујановић

Русалке су црвенокосе лепотице које су имале само седам дана у години да се покажу. Било је то у пролеће, када цвета жито, када је природа бујна као и оне, у седмици око Тројица (Духова), од уторка до уторка. Због њих је то била најлепша седмица у години и звала се по њима – русална недеља. Педесет једну недељу у години сањале су оне, у својим воденим стаништима, у дубинама река и језера, тих седам дана када ће изаћи на обале, ливаде и пропланке и приказати се у пуном сјају; триста педесет осам дана годишње маштале су о дисању пролећног ваздуха пуним плућима. И ко им онда може замерити што су у русалној недељи биле распусне и дивље, неукротиве, пуне игре и песме, наге, покривене само властитом косом? Ко би имао срца да им замери?
Русалке су настајале од утопљених девојака, које се још нису удале, којима је живот прекинут у пуној снази и бујности, и та њихова снага и живот чекали су оних седам дана у години да се разлију и преплаве све око себе.
У русалној недељи оне су играле у колу и певале, пеле се на дрвеће, чешљале своје дуге косе, плеле венце и љубиле се кроз њих, заводиле младиће... То је била недеља радости. Играле су ноћу, по месечини, јер месец је њихово сунце, а сваки онај који би угледао коло русалки добијао би нападе смеха и удови су му се грчили и увијали у невољној игри.
Тамо где би русалке прошле жито је расло као орошено небеском росом. Да би русалке донеле плодност усевима, људи су поштовали неке забране и уздржавали се од послова који би их могли увредити. Тако је било забрањено одлазити у шуму, спавати ван куће, купати се у рекама и језерима током русалне недеље, а жене нису прале, ткале, преле, нити садиле биљке. Ако би нешто и посадиле, то би израсло криво и кржљаво. Девојке су у косе уплитале горку травку пелин, да би се заштитиле од љубоморе русалки, јер русалке су биле жељне љубави и за њу су имале само ових својих седам дана, док је девојкама на располагању стајао цео живот.
Добри Павле Обрни испричао је занемелој дечијој публици једну причу о русалкиној љубави, а ту причу је њему испричао, на лево ухо, онај загонетни шаптач.
– Русалка се – рече Павле – звала Русла, а то на нашем старом језику значи река, онај најдубљи део реке.
Као све његове приче, и ова се вртела око Дунава, али низводно, низводно, у Неготинској крајини.

О ДИВНОМ И ПРОКЛЕТОМ УТОРКУ

Било је пролеће, уторак пред Духове и русалке су изашле из воде. Изашло је њих девет, лепих, белих, са кожом коју није видело сунце, скривених само својим дугачким црвеним косама. Најмлађа међу њима, Русла, није желела да игра у колу и пева, желела је да прође ливадама, да осети траву, да зађе у шуме и дише, дише. Она се утопила пре три месеца и ово је било њено прво појављивање на земљи. Још се сећала свих боја, мириса, пева птица и хтела је да их поново види, осети и чује. Ходала је, под босим стопалима осећала траву, која се повијала и миловала је, пипала је кору дрвећа, додиривала лишће, удисала дубоко и као млада вучица упијала мирисе. Они, мириси, водили су је све дубље и дубље у шуму, док се није издвојио један, њој сасвим непознат, али некако присан, неодољив и драг. Ишла је за њим, уверена да је тај мирис кључ њене нове природе. Готово да је могла да га види. Личио је на плавичасту, лелујаву измаглицу, која се у лаким праменовима повијала међу дрвећем. Мирис је постајао све јачи, слаткаст и помало уморан, као када умиру траве. А онда је угледала младића, како спава на нарамку узбраног биља као на јастуку. Момак је био некако чудан, крупан, велике главе на којој се кострешила несавладива коса, јаких руку и ногу и прса широких за два човека. Русла га је посматрала, онако заспалог, на узглављу од траве која вене, и би јој некако жао.
Баш тако да јој почне први дан. Младић је зашао у шуму, заспао на земљи, прекршио је две забране и она ће морати да га казни. Искривиће му уста, помисли. То неће бити лепо, али је свакако боље него да га утопи.
Тад преко спавачевог лица прелети сенка птице и он се, у сну, окрете ка русалки. „О, душе вода”, уздахну Русла, „па он већ има крива уста.” Заиста, леви крај младићевих усана био је знатно нижи од десног. Гледала је ту велику уснулу главу, уоквирену гривом и обасјану кривим осмехом, гледала је како се снажно померају она широка прса и још једном се сневесели. Растужи је помисао на ово моћно тело уплетено у корење врба.
Русла му додирну косу и младић се трже из сна.
– Како се зовеш? – питала је.
– Видоје!
– Знаш ли ко сам ја?
– Русалка. Тебе сам чекао, дозивао сам те, пре него што сам заспао.
– Добро, Видоје! Позваћу те, твојим именом, три пута, а онда ћеш осетити жељу да одеш на реку…
Русла застаде, погледа му у очи, некако мале и косе, које као да нису допуштале да се у њих продре, као да су одбијале поглед.
– … и утопићеш се! – рече.
– Добро. Позови ме! Спреман сам. Позови ме, одмах!
Русла се насмеши и помисли да за неизбежно увек има времена.
– А како мислиш да си ме дозивао?
– Данас сви беру пелин, да се заштите, а ја сам набрао навиљак јасенка, твоје траве, да те призовем. Намерно сам отишао у шуму, намерно сам заспао у њој, мораш да ме утопиш.
– Шта ти знаш о утапању? – горко га упита Русла.
– Покушао сам већ два пута. Увек ме вода избаци. Као да у овим прсима има ваздуха за три човека. Вода ме не прима.
„Онда водењак нема власти над њим, или га не жели”, помисли Русла.
– А зашто си се утапао?
– Сâм сам. Све што радим, радим наопако. Хоћу добро, а испадне зло. Сав сам крив. Нико ме не жели. Хоћеш ли још неки разлог? – рече Видоје, док је међу својим јаким прстима гњечио јасенак.
Мирис згњеченог јасенка ширио се и опијао Руслу. Она ухвати Видоја за косу, чврсто, накриви мало главу удесно и пољуби га. „Можда први дан и није тако лош”, помисли.
И тако је, у уторак пред Духове, почела љубав између Русле и Видоја и распламсала се и живела, као што већ слутите, до идућег уторка. У тој недељи Видоје се некако пролепшао, постао витак и окретан, а Русла је била сва осмехнута и раздрагана. Њих двоје као да су живели дан за дан, само онај садашњи дах, колико је потребно да се удахне ваздух, не дозвољавајући да им сенка блиског краја помрачи срећу и радост сваког заједничког трена. Али сенка није марила за њихове дозволе, расла је и тамнела, све док их није покрила, тмаста и непрозирна, оног дана, у уторак после Духова, када су русалке, а међу њима и Русла, морале да се врате у воду. Тада то више није била само љубав – придружила јој се несавладива бол раздвојених.
Неготинском крајином је, за Видоја, усред пролећа завладала пустош. Дане је проводио на води. Пливао је, зарањао што дубље може, а могао је да рони као нико други, али од Русле није било ни трага. Ходао је обалом, омршавео и одрпан, и чекао на неки њен знак. Али знака није било. Само је Дунав текао, моћно лењ и широк међу својим муљевитим обалама.
А онда је дошла зима. Са Хомољских планина је дувао ледени горњак, а када би престао замењивала га је кошава са реке. Видоје се смрзавао и дрхтао као промрзло куче, али није одустајао од својих лутања обалом, од чекања на било какав знак. И када је већ помислио да губи последње остатке снаге, Дунав је одлучио да му још мало загорча прву годину љубави – заледио се. Постао је безмерна бела површина, по којој је ветар витлао и вртео репове сипког снега.
Видоје је кренуо да копа и буши рупе у леду. Чинило му се да ће се доле, у дубинама хладне воде, Русла угушити, притиснута дебелом леденом кором. Копао је, бушио и тестерисао, готово сумануто, као да од сваког тог отвора, који он начини у непрегледној маси леда, зависи следећи Руслин удах. Била је то унапред изгубљена битка. Док је Видоје копао и отварао други прорез на замрзнутој реци, мраз и лед су већ затварали онај први. А онда су прсти престали да га слушају, постали су туђи и тестера му је испала из руке. Још је јасно чуо како пада на чврсту плоху леда и смирује се, све тупљим звуком, попут ошамућене рибе. Потом је пао и он, као краљевски шаран уморан од батргања на сувом. Ветар је кренуо да се игра његовом косом и да га замеће снегом.
Деца су га пронашла сат-два касније. Лице му је већ било покривено танком леденом кором, а само мали отвор око уста показивао је да је можда још увек жив. Умотала су га у вучје коже, ставила на санке и одвукла на обалу. Тамо су запалила какву-такву ватру, трљала му лице, руке, ноге и прса, дувала и хуктала у њега. Видоје се пробудио из своје слатке смрти, погледао их и рекао:
– Она ме зове!
Некако се придигао и кренуо према Дунаву, тетурајући и клецајући. Онда је пао, али је наставио да се вуче ка реци четвороношке. Деца су га пратила, нема и престрављена. Стигао је до прве рупе у леду, лактом разбио снежну покорицу и склизнуо у воду.
Касније су деца причала да у том тренутку, кад је заронио испод површине ледене коре, Видоје више није изгледао као промрзао човек, на ивици смрти, већ пре као риба, некакав огроман и снажан шаран, који се, након мучног гушења, враћа у воду.
Много, много година после, рибокрадице из околине Неготина приповедале су како се највише плаше неког косатог воденог духа, велике главе, са кривим устима.

***

Нежност за прогнане
Миленко Бодирогић, писац и издавач, померио је границе литерарног истраживања српског митолошког наслеђа. Уз темељно познавање грађе, његов језик је однегован и прилагођен свим узрастима, нарочито оплемењен тоном легенде, бајке и одмереног лиризма. У свему томе прати га тим одличних илустратора: Ивица Стевановић, Милош Вујановић, Петар Меселџија, Драган Бибин, Вања Тодорић.
У књизи Прогнана бића. Српска митологија, објављеној у Новом Саду 2010. и овенчаној Наградом Политикиног забавника, осим русалки, срећемо и водењаке, шумане, шумске мајке, суђенице, чуме, таласоне, змије чуваркуће, море, дивове, патуљке, караконџуле, псоглаве... Неке од њих угостићемо и на овим страницама.